MOJE SVEDOČANSTVO / Brat Sima Amos Papić

Potaknut  svedočanstvom jednog brata i insistiranjem jedne sestre  rešio sam da napišem nešto  što bi pokazalo koliko je Gospod Isus Hrist veliki u mom životu, koliko me je moj susret sa Njim promenio. Poslednje što želim je da pravim senzaciju od toga iako sam svestan da mnoge stvari koje sam doživljavao imaju neobičan i zanimljiv sadržaj. Pre svega bih želeo da svako ko bude čitao ovo svedočanstvo bude svestan dve stvari :

Prva stvar je to da kao što ne bih voleo da donosite o meni sud po informacijama koje ćete pročitati koje opisuju ono što sam bio jer taj čovek više ne postoji; on je mrtav, ustvari on nikada nije ni postojao, tako isto ne bih voleo da dobijemo bilo kakvu pohvalu za promenu u mom životu jer za to jedini ima pravo da primi hvalu Gospod Isus. Moram priznati da ne volim da dajem svedočanstvo baš iz razloga jer se ponekad brinem zbog toga kako će me ljudi posle toga gledati, stoga mnoge stvari o meni ili neće biti rečene ili će biti  rečene u pomalo skrivenoj formi.Oni koji me poznaju iz tog vremena se nadam da će to i ostavitit tako kako jeste.Mislim da i nije toliko bitno puno čeprkati po prošlosti mrtvog čoveka i naslađivati se tim stvarima, ali ipak ću se potruditi da u dobroj meri predstavim koliko je Bog zaista promenio moj život.

Druga stvar koju želim da naglasim je da svaka osoba koja bude čitala bi trebalo da se spremi za podugačko čitanje, no ako meni nije bilo teško da sve to napišem ...  . Da počnem:

Detinjstvo i dani tinejdžerstva

Rođen sam 1980. godine u Šapcu. Ubrzo nakon mog rođenja moji roditelji se razvode i ja pripadam majci kod koje sam bio sve do moje pete godine. Moje sećanje na taj period detinjstva je slabo ali ono čega se sećam je da sam bio jako srećan sa svojom majkom. Nekako ja sam bio sam i sva njena pažnja je bila usmerena na mene i to je bilo nešto jako dobro. Međutim moja mama nije bila psihički zdrava i naposletku je završila na odeljenju neuro-psihijatrije a mene je centar za socijalni rad odveo prvo kod bake a zatim kod tate. Meni iskreno nije bilo jasno šta se to dešava i ja sam jednostavno želeo da se vratim kod moje majke. Pošto je moj tata bio oženjen sa drugom ženom, tom prilikom sam ustanovio da imam i sestru dok sam za brata znao već od pre ali ga nisam često viđao. Moj tata nije dolazio od razvoda sa mamom tako da ni njega nisam znao. I tako sam postao deo porodice koja je sa mnom brojala pet članova. Tu nikako nisam bio sretan i iako moja maćeha i danas tvrdi da je se ona maksimalno trudila da bude dobra prema meni; ja nisam bio srećan tu , a pravo da kažem nisam siguran u njenu iskrenost po pitanju tih tvrdnji. Ali znate kako maćeha nikada nije majka a ja sam svakako želeo majku. Ne mogu reći da sam ikada mogao da se identifikujem sa njima kao sa porodicom i nekako nisam osećao da je njima stalo do mene i do onoga što su moje želje. Budući da sam takvog temperamenta da ljubav doživljavam kroz provedeno vreme sa mnom i pričom,  i pošto to nisam dobijao, osećao sam da nisam voljen. Tu ljubav sam pokušavao da zadobijem na različite načine i prečesto sam birao pogrešne načine i u tome mi je poprilično pomagala moja maćeha koja bi manipulisala samnom i mojim osećanjima.

U ranim fazama sam razvio osećaj da nikome ne verujem, a kao osoba sam imao strahovitu potrebu da nekome verujem i da se na nekoga mogu osloniti , ali toga nije bilo. Pokušavao sam da takav odnos ostvarim sa drugovima ali naravno svaki moj pokušaj se pretvarao u još samo jedno razočarenje više dok nisam postao jedna velika hodajuća rana. Tada je polako u mene počela da se uvlači ideja da bih ja jednostavno trebao da se brinem sam o sebi i da na ovom svetu se sve može kupiti novcem, pa i pažnja okoline. Kada bih imao novca ljudi bi postajali prema meni pažljiviji , više bi želeli da budu samnom u društvu i to mi je prijalo. Isto tako sam primetio da svi vole da slušaju dobre šale i da se smeju, stoga sam razvio smisao za humor koji mi je ostao do današnjeg dana. Ponekad kada razmislim o tome da moj humor je posledica tuge i odbačenosti, shvatam koja je to ironija. I tako kada bih imao novca onda bih ga delio , a kada ne bih imao novca bio bih jako zabavan svima oko mene, u školi bi ismejavao nastavnike i bunio se protiv svake vrste autoriteta. Pošto je novac nešto što se ne bere na drvetu a moja želja da budem u centru pažnje je rasla, ja sam počeo da kradem novac i to prvo iz kuće. Naravno, to je izazvalo ogorčenje kod moje maćehe i oca i udaljili su me još dalje od sebe. Pokušavao sam u par navrata kroz život da povratim svoj odnos sa majkom, i čak sam i pokušavao da živim sa njom, međutim skoro svaki put se to završilo njenim pijanstvom, fizičkim i psihičkim maltretiranenjem zbog čega sam je uz pomoć policije vraćao na odeljenje neuoropshihijatrije. Prvi put sam je stavio na odeljenje u prvom polgodištu 1 razreda osnovne škole, i centar za socijalni rad me je odveo prvo u hraniteljsku porodicu a zatim kod tate ponovo. U to doba sam već počeo da se družim sa lošim društvom i ne mogu da kažem da me je iko pokvario, jer sam već bio toliko korumpiran različitim idejama da je to društvo bilo samo plodno tlo da se izrazim. Počeli smo da krademo , da obijamo trafike , da pijemo, pušimo i tučemo se. Moj otac je bio i ostao jedan jako nemaran čovek i nije ga puno zanimalo šta se to dešava sa njegovim detetom, nekako je uvek vodio više računa o tome da njegov mir ne bude uznemiren. U to doba sam počeo da se iživljavam nad životinjama, svi su mislili da samnom psihički nešto nije uredu i vodili su me kod dečijeg neuropsihijatra. Razlog tog mog ponšanja je da  sam video da tim njihovim zgražavanjem sam u centru pažnje pa sam to zato i radio. Išao sam par puta kod njega na razgovore i  do kraja mi nije jasno šta je on rekao. Jedni kažu da je rekao da je potrebno da se hospitalno lečim a drugi da je rekao da sam ja potpuno normalan i da  veruje da ti koji su me doveli nisu normalni. Prepuštam čitaocu da prosudi za sebe.

Nekako u to vreme moj brat od strica biva ubijen u uličnom obračunu i moja tetka odluči da me ona preuzme i da pokuša da mi mi pruži dom. Ne mogu da kažem , ona je se zaista potrudila da mi pomogne. Išla je u školu, kontrolisala moje kretanje, primila me u svoju kuću. Ali ja to nisam doživljavao kao ljubav, ne kažem da me ona nije i da me još uvek ne voli, samo ja te znake pažnje koje sada razumem tada nisam tako shvatao. Mislio sam da je to samo još jedna kontrola , još samo jedan zatvor bez imalo ljubavi za mene, tako da sam pokrao tetku za jako veliku količinu novca. Tako da sam završio sa svojim boravkom kod tetke. Odatle me moj otac odvodi kod ujaka. Tamo sam bi jedno kratko vreme i u  svojoj 15-toj godini, pošto ujak nije želeo da vodi brigu o meni ako mu otac to finasijski ne nadoknadi, a maćeha nije želela samnom da živi u kući, otac me ostavlja da živim sam. Odveo me je da živim u kući koja je tek bila završena, zidovi samo omalterisani, bez struje, vode , kupatila, wc. Samo goli zidovi. Obećao mi je da će on biti samnom tu i bio je jedno veče , i posle kada sam pitao što on više nije samnom, dobio sam odgovor da on jednostavno ne može da živi u takvim uslovima, i ostao sam sam. U početku su se brinuli da imam ogrev a onda su i to prestali. Shvatio sam da ću morati sam da se pobrinem za sebe i počeo sam da kradem sve što se moglo ukrasti: drva, obijao sam hamburgerije, trafike, počeo sam da pijem sve više i više. Godinu dana sam proveo tu sam i po završetku osnovne škole moj stariji brat je odlučio da živi samnom. Preselili smo se na drugo mesto. Nadao sam se jednom boljem životu ali sam se prevario, devedesete godine u Srbiji su bile vreme bez mogućnosti za život. Više smo bili gladni nego siti, nismo imali čime da se grejemo i pošto u to vreme su u tu sada već potpuno dovršenu kuću došli da žive i otac i maćeha , mi na spratu oni u prizemlju, često zbog naše nemogućnosti da im damo novce za struju su nas ostavljali bez grejanja. Ja sam već tada bio toliko uhvaćen lošim životom da moj brat uz sve napore nije mogao da mi pomogne, napustio sam srednju školu i počeo da radim kao konobar u kockarnici. Međutim, to je kratko trajalo i mi opet ostajemo na njegovoj plati od koje nismo imali dovoljno ni za hranu. Nekako u meni je postojala želja sve to vreme da budem dobar , ali nikako u tome nisam uspevao , neka sila me je vukla da činim sve te stvari koje sam činio, i postajao sam sve izopačeniji i izopačeniji. Nikako me nije privlačilo ništa što je dobro i čestito. Nisam umeo da kažem istinu i živeo sam u nekom svom zamišljenom svetu uveren da poznajem život. Međutim u meni je nešto počelo da mi govori da ja nisam određen za takvu vrstu života. U to doba su mi dosta pričali dogodovštine iz vojske i sve su to bile neke vesele i zanimljive priče. Pričali su mi kako ih je vojska promenila na bolje. Kako je to bilo vreme u kojem nisam imao šta da jedem, nisam imao završenu školu pomislio sam da bih mogao da odem u vojsku i posle bih mogao da radim kao vojnik. Ideja o tri obroka dnevno mi je bila jako prijatna a i mogućnost da se moj život promeni , i moram da priznam i jedno i drugo sam dobio. Moj prerani i na moj zahtev odlazak u vojsku me je odveo u rat, završio sam na Kosovu u doba NATO agresije.

Rat

Ovde ne znam šta bih rekao. Rat je jedno prljavo mesto u kojem nenormalne stvari postaju normalne. Postoje različite verzije moje ratne priče pošto sam ih pričao u različitim situacijama. Naime, pošto je moj karakter bio toliko oslabljen, ja sam pričao priče kako sam video da kome paše. Ako bi nekome bilo prijatnije da sluša kako sam se ja tamo ludo zabavljao i nisam radio ništa loše ja bih to i rekao. A ako bi nekome više odgovaralo da sluša priče o ubijanju i mučenju ljudi ja bih im to pričao. Istina jeste da sam ja bio osamnaestogodišnjak sa željom da bude prihvaćen u društvu u vojsci i stoga sam da bih bio u centru pažnje radio stvari koje nisu baš za pričati. Rat je mesto gde imaš puno slobodu da radiš šta god želiš dok poštuješ one koji su iznad tebe u lancu komande. I tako mi smo radili mnoge stvari za koje nisam dugo bio siguran da mi mogu biti oproštene. Ne želim da pišem o tome jer to nisu stvari kojima se čovek može pohvaliti i to je poglavlje u mom životu o kojem uvek pričam sa jednom težinom u srcu jer znam da to što sam radio tamo nije jednostavno ni za razumeti, ni saslušati ni ispričati. U svakom slučaju verujem da postoje ljudi koji su imali gora iskustva od mene kada je rat u pitanju i mogli bi reći čekaj, čekaj nisi ti ništa još video ili uradio, ali meni je malo mučno da se takmičim u tim stvarima, smatram da oni ljudi koji su tada platili životom zbog moje mladosti , iskomplekisranosti i vruće krvi se nebi složili sa tim takmičenjem, a sigurno ni Gospod. Kada čovek dođe iz rata i osvrne se na tu stranu, ozbiljno se zapita kako je bio sposoban da bude opušten u tako nenormalnim situacijama i da smireno i bez imalo osećaja krivice čini totalno nenormalne stvari. Sada znam koji je razlog toga jer Bog mi je kroz proroka objasnio te stvari, ali kada sam se vratio iz rata poneo sam sa sobom neke stvari koje su se u miru pretvorile u traume. Kada sam se našao u normalnoj atmosferi nisam mogao da iskuliram situaciju, imao sam košmare, bio sam jako agresivan i počeo sam mnogo da pijem. U snu bih umeo da vrištim. Jednom prilikom sam u snu zgrabio nož i isekao krevet i zbušio zidove. Rat je definitivno u mom srcu ostavio trag i traume zbog kojih dugo vremena nisam mogao normalno da razmišljam i da se osećam. Kako sam bio mlad i dalje željan pažnje počeo sam da pričam lovačke priče koje su ljudi rado slušali ali ono što sam stvarno radio tamo nikada nisam nikome rekao u potpunosti i ne znam dali ću ikada pričati. Danas, kada pomislim kako sam bez imalo straha i razmišljanja šetao po mestima koja su bila nastanjena Albancima, sam im ulazio u kuće , pretrasao i proterivao, uplašim se .Ali tada, ja sam bez imalo straha i savesti radio te stvari. Kažu da se čovek ne može naviknuti na zlo, ali to nije istina. Ukoliko nema nikog da kaže:"Hej ,čekaj, ovo nije uredu ili nije normalno.." ljudi su spremni da čine svakakve stvari i da ih smatraju potpuno normalnim, jedino što je potrebno je da dobiješ većinu da misli na jedan način, ali ako još uspeš sve da dobiješ onda nema šanse da iko primeti koliko je izopačenje otišlo daleko. Zato verujem da je Isus rekao da su vernici svetlo ovom svetu, svetlo između ostalog jednog  ispravnog morala i načina ponašanaja, i zbog toga što je nas tako malo, svih ovih drugih tako mnogo - svet se izopačuje a da to i ne primećuje. Nema nikakvog kontrasta da im pokaže da je to što rade već postalo odvratno i strašno. Baš kao što reč Božija kaže da narod gine zbog nedostatka znanja,čak oni koji bi trebali da svetle svetlom svetosti i ispravnosti su umlačili svoju poruku i zavode i sebe i druge u propast. Ali da nastavim , počeo sam dosta da pijem i pomalo tu i tamo da duvam travu. Kako je vreme odmicalo, ja sam sve više i više bivao zavistan od alkohola i nekako sam samo tražio negde gde se pije pa da se i ja priključim. I taman kada su svi pomislili da ću biti alkoholičar kao većina porodice moje mame, ja sam se predomislio. Naime, upoznao sam ekipu koja je uživala drugačiju vrstu „utehe“ spojio sam se sa ekipom koja duva travu i počeo redovno da konzumiram travu.  

Narkomanija

Jedne od prvih reči koje sam čuo u tom svetu je da je svako dobro došao. Da, tu nije bitno šta je ko i kakav je ko, svi su prihvaćeni. Ta ideja mi se mnogo svidela pogotovo što sam postao osoba koje sam se stideo i bojao sam se sam sebi da priznam šta sam sve postao. Čuo sam priče o različitim tipovima ljudi koji su bili i činili stvari koje se ja nisam usuđivao da probam a želeo sam u svom srcu, i ne samo da to sve nije bilo pogrešno u tom svetu već je bilo nešto što je bilo i prihvatljivo. Tako sam se ja zaputio u svet droge. Ekipa sa kojom sam se družio je imala jednu sliku o meni , ta slika baš i nije bila realna, no ja sam naučio jednu stvar: Ako želiš da budeš prihvaćen, najbolji način je da ne vređaš ničiji ego i umesto da im ispravim sliku o meni ja sam se složio sa tom slikom i prilagodio sam joj se. Mnoge stvari u toj slici nisu bile istina ali ja sam se toliko uživeo u to njihovo viđenje mene da je to na kraju i postalo istina. I kasnije sve više i više sam počeo da gubim sebe i sve više da se prilagođavam situacijama i ljudima sa kojima sam bio u okruženju do te mere da više nisam znao ni ko sam, ni šta volim a šta ne volim ni kuda bih želeo da idem. Bio sam vođen okolnostima kojima sam se jako brzo prilagođavao i postajao sam ono što su želeli od mene jako brzo. Kako je droga sve više zahvatala moj život ja sam istraživao sve više i probao sam raztličite vrste droga. Prva koju sam probao posle marihuane je bila ekstazi. Kada sam prvi put uzeo ekstazi , to je za mene bilo tako moćno da sam pomislio da je to ono što sam ceo život tražio. Preplavila me je ljubav kakvu nisam nikada pre osetio, osetio sam slobodu od svega što me je pritiskalo i pošto sam bio u muškom društvu između nas se tokom dejstva te droge razvila vrsta osećanja koju nebi sebi dozvolili da nije bilo te droge. Ali u tim trenutcima preplavljeni tom ljubavlju nismo osećali nikakav problem zbog toga, ja sam osetio jaku potrebu da tu ljubav ispoljavam i osećao sam se jako voljen i to je za mene bilo nebo na zemlji. Ja verujem da čitaocu koji se nalazi u normalnom načinu razmišljanja ta slika izgleda nenormalno ali u tim trenutcima mi nismo videli niti osećali ništa loše u tome. Bili smo slobodni da uradimo šta god smo osećali ili želeli i sve je bilo potpuno opušteno i normalno. Kada je dejstvo prošlo možete zamisliti mene, bio sam oduševljen. Želeo sam to iznova iznova , međutim to je tada bilo jako skupa droga. Za jednu tabletu ja sam morao da radim tri dana. Do tog trenutka moj brat i ja smo imali zajedničku kasu koju je on držao pod svojom kontrolom. Međutim ja sam želeo te pare sada za drogu i on se naravno nije slagao sa tim i počele su sve veće nesuglasice između mene i njega . U kuću su počeli da dolaze svakakvi ljudi , ja sam se promenio i udaljio od svih ljudi koje sam poznavao i približio sam se i predao tom svetu u potpunosti i mislio sam da sam konačno pronašao sreću u životu, da sam konačno pronašao porodicu i ljubav za kojom sam tragao. Nakon nekog vremena moj brat više nije želeo da živi samnom i odselio se iz kuće i ostavio me samog. Zbog toga sam ga u svom srcu izbrisao i dugo mi je trebalo vremena da mu to oprostim. Smatrao sam da me je ostavio i izdao u trenutcima kada mi je bio potreban. Tada je otprilike počelo teško vreme za mene. Rapidno sam izgubio na kilaži. Razlog nije bilo toliko drogiranje koliko šta sam prestao da radim i potrošio sve pare na drogu  pa više nisam imao šta da jedem. Mesecima sam jeo kukuruzno brašno ,šećer i vodu i ako bih negde dobio da jedem kada odem u goste. Ekstazi je uzeo moju dušu i prestao da mi pruža užitak. Počeli su da me proganjaju strahovi i paranoje, osetio sam se sam i napušten. U tim momentima jedan prijatelj mi se našao kao velika pomoć, on je bio isto kao i ja narkoman , ali on i njegova mama su odigrali jako veliku ulogu mom životu. Iako mogu da priznam da smo kao narkomani varali i lagali jedan drugoga , i često se poneli jedan prema drugom jako loše, naše prijateljstvo je opstalo kroz sve to. I danas ne živimo blizu jedan drugoga ali ta neraskidiva veza čini da će on i njegova mama imati uvek posebno mesto u mom srcu i mom životu. Oni su me prihvatili u svoju kuću i ta žena je bila mogu da priznam nešto najbliže mojoj porodici što sam ikada imao. Istinski sam bio u problemu , bio sam narkoman ali ona je se borila za mene jednakom silom kao i za svoje dete i kroz vreme provedeno tamo nikada nisam osetio da je u bilo čemu razdvajala mene od njenog sina. I dan danas mogu da kažem da je ona istinska moja druga mama. Međutim mene je droga jela iznutra i nisam bio mnogo sposoban da tu  ljubav uzvratim na pravi način i njena strpljivost je nešto što me i danas iznenađuje i verujem da je to bio Bog koji se skrivao u toj porodici u nameri da mi pomogne da pronađem svoj put. Taj prijatelj i ja smo živeli čitavu godinu zajedno kod njega u stanu i bili smo najbliže pojmu braća  nego li što iko može biti. Poznavali smo se tako dobro da nije bilo potrebe da kažemo šta je sledeće i bili smo izvrstan tim za prevare i muljaže. U tim trenutcima nije postojala nijedna osoba koja bi na vagi mogla da prevagne tu ljubav koju sam osećao prema njemu, ma čak i da su svi koje sam znao stali na jednu stranu ipak bi on prevagnuo. Međutim droga je uništila i to. Počeli smo jedan drugog da varamo i izdajemo, i malo pomalo obojica smo zastranili toliko da je došlo jako teško vreme. Shvatili smo obojica da nešto mora da se menja i on odlazi kod sestre u Nemačku na par meseci a ja sam obećao da dok je on tamo da se neću drogirati, i da kada se on vrati i budemo čisti da počnemo nešto ispočetka. Moja povezanost sa njim je bila toliko važna meni da sam uspeo da održim obećanje i nisam uzimao ništa dok je bio tamo, jedino sam jedno uzeo travu nako 10 tak dana i to je to. Nakon dva meseca ja sam očekivao da se vrati i da počnemo nešto. Njegov povratak je doneo nešto što nas je sve šokiralo, bio je jako čudan, smiren i srećan. Kada sam ga pitao šta je to, što se dogodilo sa njim, on mi je odgovorio da se dogodio Bog. Kada sam ga pitao kako ja da dođem do toga, on mi je rekao da čitam Bibliju. Pomislio sam zašto da ne probam. Vratio sam se u svoju kuću ponovo. Raspremio sam je , stavio sam cveće , pustio svetlo da uđe i napravio sve tako da atmosfera bude pozitivna, seo i počeo da čitam od početka, od Postanka. I lepo je bilo čitati priču o Edenu i Adamu i Evi ali onda su me rodoslovi toliko smorili da sam odustao. I nisam osetio ništa , nikakvu promenu. Osetio sam se usamljeno i pobegao sam nazad kod tog prijatelja i njegove mame. Postepeno, počeli smo obojica ponovo da se drogiramo , on je izgubio jako brzo sjaj koji je imao i postao isti kao pre. Vreme je prolazilo i shvatao sam da mi se kraj približava i bojao sam se toga. Ne toliko smrti same koliko onih momenata pre toga. Bojao sam se koliko još mogu nisko da padnem. Prodao sam sve stvari iz kuće Počeo sam da kradem na veliko od svih redom. Bio mi je zabranjen pristup kod svih koji su me znali, iz da tako kažem normalnog sveta. Jedina osoba koja me je prihvatala je bila mama mog prijatelja. Ali ja sam i pored svega povremeno čitao Bibliju , i osećao sam da me Bog povlači i govori mi u raznim situacijama. Sve više sam počeo da se oslanjam na Njegovu pomoć .Naleteo sam na knjigu koja se zove „Quo vadis „  i ta kniga je govorila o prvom vremenu i apostolu Petru i Pavlu i prvim Hrišćanskim zajednicama. I ja sam jako želeo da budem deo tako nečega ali to nisam video u tradicionalnoj pravoslavnoj crkvi. U tom vremenu iz Nemačke stiže sestra tog mog prijatelja. Jako sam se plašio tog momenta, pomislio sam da će me ona izbaciti iz stana , da me neće prihvatiti , da će me kao i svi drugi prezirati zbog onoga što jesam. I jedan dan ona je sedela i pričala o Isusu sa mamom i bratom kada sam ja zazvonio na vrata. Ona je tada bila razočarana što ću je prekinuti u tom važnom poslu, međutim, moj prijatelj joj je rekao da mene to isto interesuje. I ona mi je počela govoriti o svemu što je Isus učinio za mene. I ja sam poverovao u to. Ne toliko zbog toga što je ona govorila koliko što su svi govorili da je ona prava Hrišćanka a ja sam o Hrišćanima znao jednu stvar a to je da oni nikada ne lažu. To mi je bilo dovoljno da joj poverujem na reč. 

Obraćenje ( Pentekosna crkva) 

Ona me je tada pitala dali želim da molim pokajničku molitvu i ja sam rekao da želim ali da ne znam kako.  Tada me je odvela u sobu i molili smo se; ja sam ponavljao za njom reči te jednostavne molitve u kojoj sam molio Gospoda Isusa da mi oprosti sve moje grehe i da preuzme kontrolu nad mojim srcem i mojim životom. Svako iskustvo je drugačije kada ga slušam ali svako istinsko obraćenje nosi neku promenu sa sobom. Neki osete ljubav, neki radost, neki mir, ali ja nisam doživeo ništa tako senzacionalno u osećajima. Kod mene se promenila jedna stvar tada na tom mestu. Počeo sam da želim da činim dobre stvari i počeo sam da verujem da ja to i mogu. Ona mi je rekla da se povučem u sobu i da se molim, i da kažem Gospodu šta stvarno mislim iskreno iz celog srca. I naravno ja sam je poslušao otišao sam i počeo da se molim:

„ Bože, da budem iskren, ja nisam siguran ni da postojiš, ova žena mi kaže da ti postojiš i da možeš da mi pomogneš da budem drugačiji. Ja verujem da ona ne laže stoga sam sklon da verujem da i po tom pitanju je iskrena. Ali vidiš, ja nikada nisam radio ništa dobro, uvek sam čeznuo za pogrešnim stvarima i ni sada se to ništa nije promenilo. Ne umem da održim reč , živim jednim životom koji je jako loš i nemam snage da to promenim. Ne mogu da ti obećam ništa jer ne verujem da mogu da ispunim bilo šta. Znam da ću ići u pakao i da sam to zaslužio ali te molim da mi pomogneš da ovo dana što mi je ostalo živim kako treba jer me je sramota toga što sam postao. Želim da budem bolji čovek , hoćeš li mi pomoći Gospode da budem bolji jer ja sam više puta pokušavao i nisam uspeo. Drugi su pokušavali da mi pomogu i nisu uspeli. Ali ti si Bog i nebi trebalo da ti bude problem da mi pomogneš i da mi na prvom mestu pokažeš da si  Ti stvaran i da hoćeš da imaš posla samnom, i da mi pomogneš,bar da ovo života što mi je ostalo živim kako treba. Hoćeš li mi pomoći ? „

Nakon toga mi je rekla da otvorim bibliju nasumično i ubodem prstom na jedno mesto žmurećki i pročitam šta piše. Prenosim taj tekst iz Biblije :

Isa 48:3  Što je pređe bivalo, kazivah naprijed odavna, i što iz mojih usta izide i objavih, učinih brzo i zbi se. 4  Znao sam da si uporan, i vrat da ti je gvozdena žila, i čelo da ti je od mjedi. 5  I zato ti odavna objavih, prije nego se zbi kazah ti, da ne bi rekao: idol moj učini to, i lik moj rezani i lik moj liveni zapovjediše tako. 6  Čuo si; pogledaj sve to; a vi nećete li objavljivati? otsele ti javljam novo i sakriveno, što nijesi znao; 7  Sada se stvori, i nedavno, i prije ovoga dana nijesi čuo, da ne rečeš: gle, znao sam. 8  Niti si čuo ni znao, i prije ti se uši ne otvoriše, jer znadijah da ćeš činiti nevjeru, i da se zoveš prestupnik od utrobe materine. 9  Imena svojega radi ustegnuću gnjev svoj, i radi hvale svoje uzdržaću se prema tebi, da te ne istrijebim. 10  Evo, pretopiću te, ali ne kao srebro, prebraću te u peći nevolje. 11  Sebe radi, sebe radi učiniću, jer kako bi se hulilo na ime moje? i slave svoje neću dati drugome.

Te reči su me pogodile kao grom , počeo sam da plačem i znao sam da mi je Bog progovorio. Ona mi je objasnila da treba da čitam Novi Zavet, da je tu ono što je bitno sada za mene i ja sam krenuo da čitam. Pročitao sam Evandjelje po Mateju 13 puta za redom koliko me je to opčinilo. Sve ove godine sam imao Bibliju u kući a to mi je promicalo. Bio sam oduševljen Isusom i onim što je On stvarno a ne ono što sam čuo i mislio da je On. Ubrzo sam znao sve šta piše u Evanđeljima i to je počelo da utiče na moj život. No da nastavim. Posle par dana došla je nedelja i oni su se spremali da idu u zajednicu na službu. Ja sam želeo da idem ali nisam želeo da se utrpavam , bojao sam se da pitam da ne bih bio nametljiv. I sedeo sam u sobi i čuo sam kako se spremaju i priželjikivao da i mene pozovu. Ali mislio sam u sebi da oni neće hteti mene tamo da vode , šta ću im ja ovakav da ih ometam u njihovim porodičnim stvarima. Međutim, u jednom trenutku ona je ušla u sobu i pitala me dali bih i ja želeo da idem i ja sam rekao pa naravno da želim. Kada sam ušao tamo pomislio sam u sebi , ovo je jako slično onome što sam čitao u knjizi “Quo vadis . Ljudi su živeli čisto i posvećeno , osećao sam se kao najveći grešnik među najvećim svecima. Počele su da se pevaju pesme i ja sam dobio neke papire na kojima su bile pesme i odmah su mi prirodno legle i ja sam već na toj službi pevao iz sveg glasa a oni koji me znaju , znaju da sam poprilično grlat kada pustim glas. Ta žena mi je rekla da sednem tu u prvu klupu da slušam propovedi i molim se, videću Isus će mi promeniti život.

Nastupilo je teško vreme borbi, uspona i padova, protivljenje ljudi u crkvi , protivljenje ljudi spolja. Starešina  crkve je se požalio da mu je neko pretio telefonom da se meni zabrani dolazak u zajednicu inače će biti svašta. Nakon nekog vremena je došlo do incidenta koji je i danas obavijen velom tajne. Naime starešina je zadobio teške telesne povrede i rekao je da su neki ljudi upali u njegovu kuću i isprebijali ga zbog mene i tog mog prijatelja. I oni su tada zaključili da bi bilo najbolje da mi jedno vreme ne dolazimo. Moj prijatelj nije bio toliko zagrejan kao i ja i prestao je da ide u zajednicu i tako mi je i on postao na neki način kamen spoticanja. No ja sam još jedno vreme zadržao entuzijazam iako mi nije bilo jasno do kraja kako to da se Hrišćani boje progonstva kada je Biblija prepuna takvih slučajeva, uostalom Isus je to i obećao svim pravim vernicima. I tako sam ja živeo na dve trake. Još jedan od pokušaja da od strane neprijatelja ljudske duše da me skrene sa tih početaka mog hodanja sa Gospodom se je desio nedugo posle toga. Naime, jedno veče taj moj prijatelj i ja smo se napili i on je se posvađao sa nekim dilerom koji mu je pretio da će ga ubiti. Ja sam se tu umešao i zakazao sastanak sa njim , na koji sam poneo nož u nameri da se branim ako me napadne. Otišli smo samo prijatelj i ja, i kada smo stigli tamo njih je bilo mnogo više nego nas i ja sam se u početku tukao koliko sam mogao ali kada sam video da oni samo izlaze iz auta, i da ću biti nadvladan izvukao sam nož i pokušao sam da ubodem prvog koji mi je bio do ruke. Zamahnuo sam u pravcu njegovog stomaka i bio siguran da  sam ga ubo. I onda sam ga još od gore udario nožem po glavi. Međutim, Bog mi je bio milostiv i promašio sam ga. Tada je on počeo da vrišti i nekako su mi oduzeli nož i počeli da beže od mene jer sam bio skroz lud. Stigla je interventna policija i pohapsila nas sve. I danas sam zahvalan Gospodu što nije dopustio da tog momka tu na ulici ubijem, ko zna šta bi se desilo samnom. Ja sam se vratio nazad postepeno u zajednicu. Ne mogu da kažem to je bilo teško vreme uspona i padova, međutim, na posletku ja sam stekao slobodu od droge i krenuo svojim putem sa Bogom napred. Iako sam kao dete i kroz život bio sam i odbačen , nisam imao osećaj da ikome ili bilo čemu pripadam, sećam se jako dobro trenutka kada je Bog progovorio mom srcu. Šetao sam parkom nakon što su me na jednom mestu isterali iz dvorišta i pitao sam se šta sam ja. Porodica i familija me neće , jedni govore da sam od drugih i niko me nije prihvatao. I tada mi je sinulo, pa ja sam Hrišćanin i to je moja familija .No da nastavim , sve je bilo dobro .Dosta sam se dobro slagao sa pastorom , imali smo velike ideje, moj prijatelj je zbog neke provalne krađe morao da pobegne iz Šapca (zgazio je pogrešnim ljudima na prste) tako da sam ja ostao sa njegovom mamom u stanu. Dobio sam stalna novčana primanja a bez da sam morao da radim. Život je bio super tih godinu dana. Jedino što me je mučilo u to vreme je bila činjenica da to neće trajati večno. Naravno ta činjenica ispostavila kao tačna. U to vreme nekako je moj brat prihvatio Gospoda i krenuo u zajednicu. Mi smo počeli ponovo da provodimo veme zajedno i on je nekako očekivao da počnemo da živmo zajedno. U tom trenutku meni je bilo lepo tu gde sam bio i još uvek nisam mogao u srcu da mu zaboravim to što me je ostavio samog. Međutim,  moj prijatelj se vraća sa lečenja i shvatam da on sada treba da gradi svoj život i da više nije zdravo da živimo zajedno. Razlog tome je bio i to što smo mi videli Hrišćanski život na drugačiji način i stalno smo dolazili u konflikte oko toga. I ja sam odlučio da počnemo da brat i ja  živimo zajedno, iznajmljujemo kuću i počinjemo sve iz početka. Sve je izgledalo dobro ali đavo nikada ne spava.  

Povratnik u greh

Kako je vreme prolazilo ja sam sve više imao priliku da vidim da se stvari u zajednici menjaju. Nekako u pastoru više nije postojala energija da se zalaže za posvećen život. Moj prijatelj koji je u to vreme postao blizak sa njim je gurao ideju da Hrišćani mogu piti alkohol i pušiti  i nekao se ta ideja primila mom pastoru. I ja sam postao neki konzervativac sa kojima se sve manje družio i dolazio kod mene. Video sam da moj način života koji je u to doba bio posvećen mi se ne isplati jer niko više nije hteo samnom zbog toga. Moj prijatelj je napredovao u životu jako brzo i ja sam počeo da se pitam da ne grešim možda ja. Možda sam ipak počeo da preterujem i zastranio sam u neki fanatizam. Pa pogledaj, svi drugi žive dobro a rade sve te stvari. No to sam držao za sebe i dalje sam gurao svet način života. Međutim, ubrzo sam se osetio usamljen, taj prijatelj je počeo sve ljude koje sam poznavao da skuplja kod sebe , nije imao nikakva očekivanja od njih niti je govorio da treba ako si Hrišćanin da živiš ispravno, bio im je drugar i svi su to voleli. Naposletku ja sam pomislio : “Ako ne možeš pobediti onda im se priključi” U tom vremenu moj brat, iako sam ja bio protiv, je odlučio da izvede mamu iz neuropsihijatrijske bolnice. On nije dobro poznavao maminu bolest i mislio je da bi bilo dobro da je upozna i ja sam se ipak na kraju složio zbog njega. Sve te okolnosti su počele da me pritiskaju i ja sam počeo da se osećam depresivno iz dana u dan. I to je trajalo mesecima. Budio sam se u depresiji, išao kroz dan u depresiji, sanjao košmare, budio se u depresiji i tako u krug.  Sledeći događaj je bio konflikt u crkvi o kojem ne želim da pričam, u kojem sam ja bio kolateralna šteta i bio sam isključen. Ostao sam sam, u depresiji i vratio sam se društvu koje me je širom otvorenih ruku dočekalo. Nedugo zatim sam počeo ponovo da uzimam heroin.

U to doba sam pokušao da se sklonim u biblijsku školu i da pokušam da se skinem , međutim tamo je se desio još jedan veliki problem. Iako je sve tamo bilo dobro, desilo mi se da sam se zaljubio jednu devojku tamo. Međutim, na kraju od toga nije bilo ništa, to je jedna jako draga sestra u Gospodu i ona i njen sadašnji muž su osobe koje ja poštujem i volim. Međutim, u tom vremenu kako sam ja bio zaljubljen u nju, druga je bila zaljubljena u mene. I to mi je jasno dala do znanja. I ja sam prvo mislio da mi se ona ne sviđa ali sam joj rekao da ću razmisliti o tome. I kako sam ja sve više razmišljao tako mi se ona i počela sviđati. Na kraju mi smo imali vezu koja je trajala samo tri dana. Razlog tome je bilo to što je ona bila već verena za drugog momka što sam ja u mom bunilu namerno ili slučajno gurnuo po strani dok mi jedna osoba nije otvorila oči i rekla mi šta ja to ustvari radim. Raskinuo sam, priznao direktoru škole šta se desilo i otišao nazad. To je bila katastrofa za mene, imao sam velike želje i planove vezano za posle biblijske škole. Ali to je sve palo u vodu i ja sam se vratio još gore nego li kada sam otišao. I naravno opet heroin.

To me je dovelo u doba najcrnjeg mraka mog života. Izopačio sam se i moralno,duhovno i seksualno. Prosto sam se plašio svojih misli i želja. Koliko puta bih pomislio i poželeo nešto i onda se sam nad sobom stresao i gadio. Mnoge stvari za kojima sam počeo da žudim nisam smeo da priznam niti da učinim jer me je bilo sramota da i pričam o tome. I baš dok sam slušao svedočanstvo brata Davida on je citirao stihove iz Rimljanima poslanice koji su se odnosili na njegov život , to me toliko dotaklo jer su to stihovi koji su opisivali i moje stanje iz tog vremena.

Rom 1:17  Jer se u njemu javlja pravda Božija iz vjere u vjeru, kao što je napisano: pravednik će od vjere živ biti. 18  Jer se otkriva gnjev Božij s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi. 19  Jer što se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio; 20  Jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se poznati i vidjeti na stvorenjima, i njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. 21  Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojijem mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo. 22  Kad se građahu mudri, poludješe, 23  I pretvoriše slavu vječnoga Boga u obličje smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnijeh životinja i gadova. 24  Zato ih predade Bog u željama njihovijeh srca u nečistotu, da se pogane tjelesa njihova među njima samima; 25  Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego tvorca, koji je blagosloven vavijek. Amin. 26  Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno. 27  Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskoga roda, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prijevaru njihovu primahu na sebi. 28  I kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um da čine što ne valja, 29  Da budu napunjeni svake nepravde, kurvarstva, zloće, lakomstva, pakosti; puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti30  Šaptači, opadači, bogomrsci, siledžije, hvališe, ponositi, izmišljači zala, nepokorni roditeljima, 31  Nerazumni, nevjere, neljubavni, neprimirljivi, nemilostivi. 32  A neki i pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo to čine, nego pristaju na to i onima koji čine.

Jedna osoba koja je smatrana fanatikom u veri odjedanput postaje ovakva katastrofa. Mislim da je to nešto nad čim bi svaki vernik trebao da se zamisli. Jednostavno nisam znao šta da radim. Lutao sam tako godinama. Moj prijatelj, koji je ustvari sve to namerno radio da bi me naučio lekciju se uplašio i pokušao da mi pomogne ali je bilo kasno, ja sam odmah potonuo na dno i više nije bilo izlaza. Počeo sam da varam, da kradem, da lažem, i što je najgore od svega da glumim da je sve uredu. Pevao sam u slavljenju , išao na službe, svedočio kako me je Isus oslobodio od droge,vredno sam radio. Držao sam se priče tako verno da niko nije imao pojma par godina da se ja drogiram, čak nisu ni sumnjali. Međutim najveći neprijatelj laži je vreme, vreme otkrije svaku prevaru i moja mreža je manipulacije je polako počela da popušta i tu i tamo neko bi posumnjao. Ja sam već bio toliko navučen da sam morao dva puta dnevno da  uzimam heroin. Ruke su mi bile u ranama od uboda igle. Inficirane i crvene zato što sam prestao da vodim računa o higijeni. Počeo sam da se osećam neprijatno jer se nisam kupao, da se gubim u priči, policija je počela da me prepada na ulici i ja sam počeo da shvatam da će mojoj manipulaciji brzo doći kraj i šta ću onda da radim. Shvatio sam da postoji samo jedna osoba koja zaista može da mi pomogne. To je bio trenutak kada sam ponovo izgubio sebe. Toliko sam glumio i lagao da više nisam znao ni ko sam ni šta želim. Kao kameleon sam se prilagođavao situacijama samo da bih došao do droge. Manipulisao sam ljudima i njihovim osećanjima, ako bih video da je neko ohol ja bih mu laskao i podilazio da bi mu uzeo novac. Bio bih ponizan gde treba i ohol gde treba , sve i za svakog samo da dođem do novca. Ali sada je došao momenat istine i onaj koji je mogao da mi pomogne je očekivao istinu a ja više nisam znao šta je istina. Jedan dan sam sedeo kući i osetio sam užasan strah, uhvatila me je panika i počeo sam da se gušim. Osetio sam da više nemam prostora za odstupnicu ni napred ni nazad. Sabijen u ćošak i počinjem da gubim vazduh. Klaustofobične ličnosti poznaju taj osećaj. Ali ja sam se tako osećao u duši. Sedeo sam na podu i snažno uzdisao boreći se vazduh pritisnut strahom i agonijom. Počeo sam da plačem i rekao sam tada toj jednoj osobi koja je mogla da mi pomogne: ”Gospode, molim Te pomozi mi, ako me ne odvedeš negde ja ću ti umreti. Ustvari ja sam već mrtav samo moje telo neće da se složi sa tim. Ne mogu više , pomozi mi molim Te, hoćeš li mi pomoći ? “

Posvećenje Božijim prstom (RETO hrišćanski rehab. centar)

Ubrzo nakon moje molitve sam se obreo u jednoj Hrišćanskoj komuni. Prva stvar koju želim da bude jasna je da to samo mesto po sebi nema silu da nikome pomogne baš kao što ni inkubator nema silu da izlegne pile. Da bi pile moglo da se izlegne u jajetu mora da postoji seme , i mora da bude priključen u struju inače jedino što se dobije je mućak. Inkubator je samo sprava koja ima mogućnost da proizvede savršenu atmosferu da se pile izlegne. Tako isto i komuna u kojoj sam bio. Da bi to sve imalo smisla, Bog je morao davati energiju i u meni je moralo postojati seme, želje za Bogom koje je bilo oživljeno Rečju Božijom. a realno gledano ti ljudi su toliko grešili u vezi samnom , ali ono što su govorili iz Reči Božije je meni dalo sve potrebne vitamine da bih mogao proći kroz fazu posvećenja. Bog je koristio jako grube alate da me izvuče iz dubioze u kojoj sam bio. Kada sam stigao tamo, prva neprijatnost koja me je snašla da su me skinuli potpuno golog i poveli kroz jedan nimalo kratak hodnik. Bilo mi je hladno, depresija, potpuno go sa nepoznatim ljudima , jako sam se stideo. Bio sam dezorijentisan, u paranojama, nisam znao šta je dobro šta je loše, morali su mi pomagati oko jako jednostavnih stvari, išli su samnom gde god da sam ja , u wc ,na kupanje . bio sam konstantno izlagan pritiscima sve dok nisam polako naučio da se nosim sa njima. Najgore stvari o meni su se iznosile javno na takav način da mi se dešavalo da danima ne progovorim ni reč. Dobio sam ogledalo ispred nosa u kojem je se ogledalo moje stanje i to što sam video nije mi se svidelo, a u isto vreme te stvari Bog je uporno iznosio u javnost-Bog je radio svoje delo u mom srcu često tako da niko to nije mogao da primeti spolja. Nikako nisu mogli da razumeju šta je to samnom. Poznavao sam odlično Bibliju, savete koje su želeli da mi daju već sam znao ali to ništa nije pomagalo. I onda su me stiskali i stiskali  i nikako nisu hteli da me prihvate kao vernika. To vreme tamo me je učinilo čvrstim da mogu da opstanem u bilo kakvim okolnostima, Reč Božija mi je postajala sve dragocenija i dragocenija. Ponovo mi se vratila vera u Reč Božiju da bi ona trebala da se prihvata onako kako je napisana bez velikih teoloških začkoljica koje samo razblažuju istinu Evanđelja. Video sam ljude koji žive posvećeno i srećni su u tome. Video sam da se može živeti Hrišćanskim životom kao u Bibliji i danas kao što je moglo i onda. Bog je obnovio moju dušu i duh , ozdravio moje telo. I kada sam odlučio da izađem bio sam zdrav i osećao sam se dobro. Međutim, ljudi koji su bili u komuni nisu delili moj stav i počeli su da me zaplašuju da ću pasti , početi da se drogiram čim izađem itd… I ja sam te informacije uzeo ozbiljno i kada sam izašao napolje vodio sam računa kako koračam.

Ko je taj “lažni” prorok William Branham i ko su ti jeretici, vernici Poruke tkzv. “Branhamisti”?

Kada sam izašao iz komune pokušao sam da se vratim u zajednicu u koju sam išao ali tamo je bilo sve isto kao i pre i stari problemi su bili još uvek tu tako da sam opet izbačen napolje. Bio sam pod disciplinskom merom šest meseci da nisam smeo da idem u druge crkve , da dolazim u našu, da se družim sa vernicima. Jedino što su mi dopustili je da koristim net i da na taj način dolazim do zajedništva i duhovne hrane. Tako sam počeo da pišem po forumima. To vreme je za mene bilo jako zanimljivo. Otkrio sam da na ovom svetu stvarno postoje različite životinjske vrste vernika. Od splačinara i lešinara do lavova i orlova, i svi oni ostali između. U biblijskoj školi sam shvatio da postoji gomile pravaca u Hrišćanstvu i da postoje tri glavna : Protestantizam, Pravoslavlje i Katolicizam. Sam protestantizam, čega sam bio deo i jesam još uvek na neki način, ima gomile pravaca i podele među njima: nekada idu toliko daleko da jedni druge nazivaju đavolima. Pravoslavci katolike , katolici pravoslavce, katolici i pravoslavci protestante i obrnuto, protestanti jedni druge, katolici između sebe i pravoslavci između sebe. Jednom rečju - jedna velika zbrka u kojoj sam ja rešio da verujem jedino onome što govori biblija istinska Božija Reč. U isto vreme, dve su me stvari mučile. Prva je bila da bih trebao da nađem neki pravac za koji mogu da verujem da je istina po Bibliji i da osetim i vidim u tom učenju da je to ono što moja duša traži. A drugi je bila iskrena želja da Bog udari na mene takav pečat da se više nikada ne moram bojati da ću se vratiti tamo gde sam bio. U toj šumi doktrina i vernika i pravaca sreo sam jednu malu grupu vernika za koju sam bio siguran da su jeretici i da sa njima ne treba da ima nikakva posla. Toliko sam bio uveren da su pogrešni da sam izjavio da čak iako bi mi se ukazao anđeo sa isukanim mačem i rekao mi da verujem kao i oni da ću mu reći beži od mene sotono. Ulazio bih sa njima u rasprave, vređao bi ih, kada bih čuo da je neko od tog puta odbacio bih tu osobu bez prilike da objasni. Neki bi se upustili samnom u raspravu pa bi mi uzvratili što bih ja onda doživeo kao još samo jednu potvrdu njihove zablude. Ali našla se tu jedna osoba. Naime, to je ta ista osoba koja je odgovorna za moj početak pisanja ovog svedočanstva, sestra Ana . Ona je bila uporna u tome da bude ljubazna prema meni ma koliko je ja grubo odbijao. Mada, da budem iskren i nadam se da mi sestra neće zameriti, ona ume kao i ja da bude jako brza na obaraču, u tim momentima ona je pokazala meni da moje ponašanje nije na mestu. Pomislio sam u sebi pa zar bi u ovom nadobudnom i oholom dobu iko osim Hrišćana okrenuo drugi obraz sa takvom lakoćom kao što je to ona uradila. I počeo sam polako da se dopisujem sa njom. Pomisli sam da bih mogao da joj pomognem da izađe iz te zablude. Međutim posle par poruka ona mi je rekla da bi bilo bolje da ja razgovaram sa njenim mužem koji je pastor. „Ups“ ,pomislio sam: „znaš kada ćeš njemu da objasniš da greši , nikada he,he,he.“ Ali dobro,pristao sam i učinio mi se kao prijatan čovek i lepo smo pričali. Nakon nekog vremena, paralelno sa tim, meni u mojoj lokalnoj zajednici dozvole da ponovo dolazim na službe itd. Ali sam naporedo pričao preko skajpa i sa Jankom i Anom. Naposletku, nakon mnogo nagovaranja od strane Ane (uložila je dosta energije) ja odlučim da dođem u njihovo mesto i lokalnu zajednicu. Proveo sam neko vreme sa njima i ono što me je zadivilo je kako ljudi sa pogrešnom doktrinom imaju ispravan život a ljudi koje ja znam sa ispravnom žive pogrešno. I počeo sam da o tome razmišljam i da se molim. Vremenom su me ponovo izbacili iz lokalne zajednice jer sam bio i previše konzervativan za njihov ukus, a tome je pomalo i doprinelo to da sam ja nakon izlaska iz komune obećao sebi da više neću da budem licemer i da ću uvek reći ono što mislim a to nekad baš i nije prijatno za čuti šta  mislim o pojedinim pojedincima  he,he,he. I tako pošto su me proterali ja sam otišao tamo gde me primaju. I odlučio sam da uzmem i da čitam propovedi tog čoveka za kojeg nisam bio siguran dali je lažan ili je pravi prorok Božiji. Naime o njemu sam čuo svašta , o vernicima sam isto čuo svašta ali kada sam ih upoznao shvatio sam da su to sve neistine, tako da sam pružio priliku i tom proroku. Pitao sam pastora da mi da najbitnije propovedi koje će najbolje oslikati ono što oni veruju. I kada sam uzeo da čitam znao sam da je to to što sam tražio. Taj čovek je govorio o stvarima u koje sam ja verovao u sebi a nikada nisam čuo da ih iko tako veruje pa sam ih potiskivao. Govorio je i o stvarima o kojima nikada pre nisam čuo da postoje , odgovarao sa lakoćom na pitanja na koja nisu mogli da mi daju odgovor u školi kada sam bio. Jednostavno sam momentalno pronašao nešto što sam molio da mi Bog da , a uporno u isto vreme jako dugo odbijao. Našao sam Poruku i verovanje koje je utemeljeno na Bibliji i bavi se pitanjima iz Reči koja mnogi danas izbegavaju da pričaju. Ostala je još jedna molitva neispunjena , i dalje sam se bojao da postoji mogućnost da se vratim nazad u greh. Ko jednom padne, što kaže naša narodna ko se na mleko opeče i u jogurt duva. I podelio sam tu moju brigu sa pastorom. On mi je odgovorio da kada se osoba krsti ispravnim krštenjem u Ime Gospoda Isusa Hrista , Egipat i sramota Egipta zauvek ostaju sa druge strane. I ja sam i zaboravio na neki način na taj odgovor. Međutim, kada sam se krstio nisam ni primetio odmah , ali nakon nekog vremena ja sam shvatio da je taj pritisak otišao , ali ne tada kada sam to shvatio nego je nestao a da ja to nisam ni primetio odmah. Moj ulazak u Poruku časa je doneo niz pozitivnih promena a i teških testova u moj život. Tu sam se susreo sa nečim što mi je postalo toliko dragoceno, milije čak i od mog života, naučio sam ponovo da otvorim svoje srce . Ne kažem da sam ga ja otvorio već me je Gospod fino namamio da se prepustim. Doživeo sam i povrede naravno , rizik otvaranja srca nekad donosi i povrede. Ali ja sam bio toliko dugo zatvoren u ljušturu da nisam mogao više ni da osećam. No, Bog je to promenio i postoje zbog toga nekada trenuci kada mi je jako teško jer je moje srce sada otvoreno, ali zato postoje i trenuci sreće koji mogu da se dogode samo onima koji imaju otvoreno srce da pruže i prime ljubav. Kada osoba doživi povrede od skoro svih koje je volela ili trebala da se oseća sigurno sa njima, podigne zidove oko sebe koji služe kao zaštita od novih povreda. Ali ti zidovi onda sprečavaju svež vazduh i sunce da ogreje dušu te osobe. I Bog je našao najlepši mogući mehanizam da me navede da porušim sve zidove i izađem na sunce, da otvorim vrata i pustim svetlo u najdublje delove moje duše. I kada je sav mrak izašao ja sam postao slobodniji.

Bog je nadnaravno vodio moj život kroz obraćenje, pokajanje , posvećenje i krštenje Svetim Duhom. Vodio me kroz sve faze suvereno, na jedan predivan način i kroz mesta koja su mogla da mi pruže hranu za svaki period mog života. I sada, kada sam pronašao Poruku, mogu da kažem da imam puno zadovoljenje mog duhovnog apetita, mogu da kažem da me je Bog kroz sve ovo vreme promenio i oblikovao. Proveo sam jedno vreme u zajedništvu i naučio puno i sada idem napred i dalje, i dalje, sve do dana kada bude taj veliki dan Uznesenja. I ja želim da idem dalje i da rastem još više , da razvijam sve one potencijale koje je Bog stavio u mene , i siguran sam da Onaj koji je započeo dobro delo da će ga i dovršiti.

Nešto za kraj

U mom životu, ljudi su mi prišivali različite epitete. Jedni su mi govorili da sam prepametan , da sam ne znam ni ja kakaav vernik ili čak i da sam prorok. Drugi, i to je češća pojava da sam: glumac, licemer, lažni prorok, đavo sam u ljudskom obliku(malo pretenciozno) da sam prevarant,jezuitski sveštenik, razbijač crkvi, Hrišćanski špijun , da sam gospodin zmijac itd... Moj teča ume da kaže :“Sve to meni dobro izgleda ta tvoja promena i sve to ali mi se nekako čini da ti opet nešto mutiš“ Dali sam glumac pa sigurno da jesam, često glumim da mi više ne smeta to što i dalje doživljavam odbacivanje i nepoverenje, i često glumim da me se baš nimalo ne tiče to što mi mnogi ne veruju da sam iskren. Ali da glumim ovu promenu to ne bi mogao niko a pogotove ne ja . To je suvereno delo svemoćnog Boga Gospoda Isusa Hrista. Ako sam licemer onda je to i dalje vrhunsko delo jer čak ni to ne bih mogao da budem a da to nije učinio Gospod. Dobro znam i danas malo više da se glupiram da privučem pažnju pa me ljudi shvataju neozbiljno. Znam i danas da napravim pogrešne poteze nad kojima se ljudi zgražavaju. Ponekad izgledam nadmeno , umem  da se pravim pametan, idem ljudima na živce sa svojom slobodom i ponekad naređivačkim stavom, a umem nekad da delujem arogantno. Nisam u svim stvarima po standardu onih koji me okružuju. Možda nekad izgledam kao posuda koju Bog ne može da koristi na svoju slavu. Ali se radujem i radovaću se nad putem koji sam prevalio da bih bio ono što jesam sada. Verujem da je to nešto što samo po sebi je dovoljno da proslavi Boga koji može samnom da radi. Veliki je to bio i težak put promene za mene, Bog je transformisao moj život iz nečeg što je dno dna u ovo što sam sada. Dali je to dovoljno ? Dali sam zadovoljan promenom ? Pa naravno da nisam, idem u nove izazove i nove ambicije koje Bog stavlja u moje srce, nove stvari koje su nekada davno bile nemoguće  da ću moći da ih ikada živim.Za nekoga je to normalan život , za mene to je bilo nešto nemoguće. Zasnovati  porodicu ,imati svoju kuću , živeti normalno to su bile stvari o kojima se nisam usuđivao ni da sanjam a sada već o tome razmišljam kao o realnim opcijama. Nekome to nije jasno jer je oduvek živeo u jednoj drugačijoj atmosferi i to i mnogo više je imao kao startnu poziciju, ali meni je Bog sve to morao da obnavlja, i za svaki korak iz debelog minusa sam morao da se borim i trpim teške korekcije. Ali sam srećan što Bog nikada ne odustaje od mene i uvek iznova i iznova me koriguje ali i privlači Sebi i nikada me ne odbacuje ma koliku glupost zbog nerazumevanja i neznanja napravim, On je moja porodica i svu ljubav koja mi je potrebna mogu i crpim baš na tom mestu. I danas kada doživim da me neko odbaci, dali zbog toga što nemam dovoljno novca , ili možda zbog toga što se pričinjavam neozbiljnim ,dali zbog onoga što verujem  ili ko zna zbog kojeg drugog razloga budem ostavljen sam, ja više nemam potrebu da tražim rešenje u ovom svetu ili grehu, već sve što mi je potrebno nalazim u Hristu. On je učinio toliko za mene do sada da mi to uvek vrati optimizam i veru  da ne postoji ništa što ne mogu savladati kada je On samnom. Bilo kakav da je to zahvat, bilo kako da izgleda nemoguće ili neverovatno sve je to prašina koju On oduva jednim svojim dahom .Kada sam uspeo da prevalim ovaj put dovde, to mi je dovoljna sigurnost da ću stići do kraja. I ma kako izgledala situacija nemoguća, ja sam naučio da ne postoji nemoguće. Samo pitanje dali možeš da veruješ da je sve moguće onom koji veruje , jer zna u Koga veruje.I danas dok pišem ovaj tekst postoji jedna velika želja mog srca koja izgleda spolja nemoguće, i danas imam cilj koji izgleda nedostižno jednako kao i što je nekada pre 10 godina izgledalo nedostižno da ću biti ono što sam sada. Ali sada imam iza sebe 10 godina Božijih čuda u mom životu. Kako da ne verujem takvog Gospoda koji se pokazao isti juče , danas i zauvek u mom životu. Ovo svedočanstvo je mali sažeti tekst onoga što sam bio i onoga što je On učinio da bi stigao tu gde jesam,mnoge stvari nisu napisane: iscelenja koja sam primio, način na koji se brinuo za materijalne stvari, sve ono što sam bio i sve ono što je On učinio da me oslobodi.  Za to bi mi trebale stranice i stranice pisanja. Iako izgledam nekada ljudima slab i nesposoban , iako im se čini da neću uspeti ja uvek iznova i iznova prolazim kroz sve prepreke. I znam da i danas postoje kritičari koji će stavljati upitnik na to koliko sam vernik , ili koliko sam stvarno iskren. Uvek će se naći neko ko će oceđivati komarca u mom životu a u isto vreme gutati kao kamila velike stvari koje je Bog učinio za mene. Ne obeščaćuju oni mene sa tim jer ja i nemam nikakvu čast , sve ono što jesam sam zbog Gospoda , oni time umanjuju Njegovu silu i obeščašćuju Njegovo sveto ime. I mogu me zvati kako god žele i mogu misliti o meni šta god žele , ali ja znam da jednu stvar sigurno jesam. Ja sam pobednik i to više nego pobednik jer sam pobedio na mestima gde su mnogi ostavili svoje kosti, gde su mnogi rekli da je nemoguće , pobednik sam zbog Onoga koji mi snagu daje GOSPODA ISUSA HRISTA !!! Bejah mrtav a sada sam živ baš kao moj Gospod Isus. Amen. Neka Mu je slava i čast i hvala.

VIDEO: Svedočanstvo brata Sime Papića

http://www.biblijski-krscani.com/